ПУТ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ (МИТАРСТВА)

.

ПУТ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ (МИТАРСТВА)

Митарства су нека врста царинарница, на које наилазе душе умрлих људи узлазећи ка престолу Небеског Судије. На митарствима стоје духови зла и траже од сваке душе царину или откуп за грехе које је починила. Та царина, тај откуп састоји се у добрим делима, супротним учињеном греху. Назив: митарства и митари, позајмљен је из историје јеврејске. Код Јевреја митарима су се називала лица, одређена од Римљана за скупљање пореза. При том послу, митари су употребљавали сва могућа средства, само да би што више скупили дажбина. Митари су стојали код нарочитих царинарница, или трошаринских станица, и наплаћивали за преношену робу трошарину. Те трошаринске станице називале су се митнице, митарства. Овај назив хришћански писци су употребили и назвали митарствима она места у ваздуху између земље и неба, на којима зли дуси задржавају душе покојника при њиховом улазу ка Престолу Господњем, истражују њихове грехе, и на тај начин низведу у ад.

Суштина учења о митарствима изражена је у речи светог Кирила Александријског (444.год.): О исходу душе. Тамо се каже: „При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе небеске, с друге — власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у анђела Божијих. Но и примљена од анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и узлазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових митарстава тражиће се рачуна за посебне грехе… Свака страст, сваки грех имаће своје митаре и истјазитеље. При томе ће бити присутне и божанске Силе и збор нечистих духова; и док ће божанске Силе износити врлине душе, дотле ће нечисти дуси изобличавати грехе њене… И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Анђели и она ће неустрашиво полетети к Царству… Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржавању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње! (Ис. 26,10); тада ће је оставити Анђели Божији и узеће је страшни демони, и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла“.

Преподобна Теодора Цариградска

Христочежњива монахиња и самопрегорна послушница светог Василија Новог. По смрти јавила се Григорију, ученику св. Василија Новог, и описала му свих двадесет митарстава, кроз која је душа њена прошла после разлучења од тела, док није помоћу молитава св. Василија ушла у вечни покој. Преставила се 30. децембра 940. године.

Пут душе по изласку из тела.

„Док смо путовали са земље ка небу, сретоше нас најпре ваздушни дуси првог митарства. На првом митарству се истражују греси, учињени речима људским, речима празним, бесмисленим, ружним, непромишљеним. И ми одмах застадосмо тамо. И ђаволи изнеше књиге, у којима беху записане све моје речи, које сам изговорила од младости: све што сам ма кад проговорила непотребно, и глупо, а нарочито све што сам ма кад ружно говорила, и шале из младости, и смешке, што је уобичајено код младежи. Видех тамо записане све моје луде речи, непристојне разговоре, световне безобразне песме, неумесне усклике, смејања и кикотања. И ђаволи ме оптуживаху због тога, указујући време и места и лица, када сам, где и са ким таште разговоре водила, и речима својим гневила Бога, а нисам то уписивала себи у грех, нити исповедила духовном оцу, нити се кајала. Видећи то, ја сам ћутала као нема, немајући шта да одговорим злим дусима, јер су ме с правом оптуживали. Само сам се чудила у себи, како то они нису заборавили, а прошло је толико година, а ја сам све то давно заборавила, да ми ни касније на ум падало није. А они ми све то потанко и подробно излагаху као да сам данас то говорила. И ја се присећах да је све то било тако. И док сам ја постиђена ћутала, и уједно дрхтала од страха, свети Анђели који су ме водили изнеше насупрот тим мојим гресима нешто од мојих каснијих добрих дела, недостатак допунише од дара преподобног Василија, оца мог, те ме откупише, и ми кренусмо навише.

И приближисмо се другом митарству, митарству за лаж. На њему се истражује свака лажна реч, а нарочито кривоклетства, празна призивања имена Господња, лажна сведочења, неиспуњавања завета датих Богу, нетачно исповедање својих грехова, и друге сличне лажне ствари. Духови овог митарства су љути, свирепи, упорни и цепидлаке. Чим нас зауставише, одмах ме стадоше подробно испитивати. И оптужише ме за две ствари: прво, понекад сам слагала у ситницама, а то нисам уписивала себи у грех, и друго, много пута нисам од стида све тачно исповедила пред својим духовним оцем. И због тога зли дуси ликоваху, и хоћаху да ме отму из руку мојих водилаца. Али свети Анђели иставише против тих мојих грехова нешто од мојих добрих дела, а остало надокнадише даром оца мог, и тако ме откупише. И ми несметано кренусмо навише.

Затим стигосмо до трећег митарства, које се зове митарство за осуђивање и клевету. Кад нас тамо зауставише, ја увидех како је тежак грех осуђивати ближњега, и како је велико зло другога клеветати, осуђивати, срамотити, грдити и исмевати, и туђем се греху подсмевати а своје грехе не видети. Јер такве опаки иследници опако испитују као антихристе, који су на себе узели улогу Христову, и прогласили себе судијама својих ближњих, док су сами заслужили безбројне осуде. Но, благодаћу Христовом, у мени мало што тамо нађоше. Јер сам се целог живота свог будно чувала да никог не осудим, нити оклеветам, нити да се коме потсмевам, нити кога да грдим. Истина, понекад слушајући друге где осуђују, или клеветају, или се коме подсмеваху, ја обратих извесну пажњу или из необазривости додадох по коју безначајну реч, па се одмах тргох у себи. Али, и то ми овде од иследника би оцењено као осуђивање и клевета. Но и ту ме свети Анђели откупише даром преподобног Василија, па кренусмо навише.

И дођосмо до четвртог митарства, званог митарство за стомакоугађање. И одмах изјурише пред нас ти погани дуси, радујући се као некој добити од нас. Лица ових духова беху страховито одвратна, јер они изражаваху собом сластољубиве чревоугоднике и грозне пијанице. И једни од њих ношаху послужавнике с јелима, други чаше и бокале са пићима. Уствари та јела и та пића беху смрдљив гној и одвратна бљувотина. И прављаху се да су пресити и пијани, и играху уз музику, и све чињаху исмејавајући грешне душе које довођаху на њихово митарство. Ови духови нас опколише као пси, и зауставише. И одмах изнесоше пред мене сва моја преједања, и када тајно једох, и када преко мере и потребе једох, и кад као свиња једох без молитве и не прекрстивши се, и кад за време светих постова једох пре но што је црквеним правилом прописано, и кад што због неуздржавања окусих пре обеда, и кад за трпезом преко мере једох. Исто тако они ми показаше сва моја опијања, износећи ми чаше и бокале из којих сам пила, и број испијених чаша, и говораху ми: толико си чаша попила у то и то време, на тој и тој гозби, са тим и тим људима. А у друго време и на другом месту толико си чаша попила, и опила си се да ниси знала за себе, и повраћала си. А тамо и тамо пила си вина и друга пића, и много си пировала, и уз свирку и музику играла, певала, скакала, и једва су те кући одвели, толико си се била напила. Усто ми показиваху и оне чаше које сам у посне дане ради гостију или ради болешљивости пила, а нисам сматрала за грех, нити сам се кајала, А показиваху ми и оно што сам некад у недељне или празничне дане случајно попила пре свете литургије. Све то и многа моја друга угађања стомаку они ми изношаху, и истраживаху, и радоваху се, као да ме већ имају у својим рукама, жељни да ме у пакао одведу. А ја дрхтах, видећи себе тако окривљену, и немајући чиме да се браним. Но свети Анђели, узевши колико треба од дара преподобног Василија, откупише ме. А ђаволи на то повикаше, и силно се узнемирише, грајећи: Пропаде нам труд, пропаде нам нада! и бацаху по ваздуху хартије на којима беху исписани моји греси. Гледајући то, ја се радовах. И ми кренусмо одатле безбедно.

Путујући тако свети Анђели говораху међу собом: Ваистину велику помоћ ова душа има од угодника Божијег Василија. Да јој његови подвизи и молитве не помажу, она би много пропатила пролазећи ваздушна митарства. А ја се усудих рећи светим Анђелима: Господо моја, изгледа ми да нико од оних што живе на земљи не зна шта овде бива и шта грешну душу чека после смрти. Свети Анђели ми одговорише: Зар о томе не сведочи Свето Писмо које се стално чита по црквама? и зар то не проповедају свештенослужитељи Божији?

Али људи, занети земаљским ништаријама, не маре за то, и сматрајући да је уживање свакодневно наједање и пијење, једу сваког дана несито и пију без страха Божијег. Њима је стомак уместо Бога, не помишљају на будући живот, нити се опомињу Светог Писма које говори: Тешко вама сити сад, јер ћете огладнети; тешко вама који се напијате сад, јер ћете ожеднети! (Лк. 6,25). И они сматрају да је Свето Писмо бајка, и живе безбрижно и разуздано, пирују и веселе се сваки дан, као онај еванђелски багаташ. Но они међу њима, који су милостиви и милосрдни, и чине добра ништима и убогима и невољнима, ти лако добијају од Бога опроштај грехова својих и пролазе митарства без муке, ради милостиње своје, јер Свето Писмо каже: Милостиња избавља од смрти, и очишћава сваки грех: они који чине милостињу и правду, испуниће се живота (Товит. 12,9). Они пак који се не старају да милостињама очисте грехе сваје, не могу избећи ова испитивања. Њих дограбљују тамнолики кнезови митарства, које си видела, и опако их мучећи низводе у пакао, где ће их оковане држати све до Страшнога суда Христовог. Но и ти не би могла проћи митарства, да те не откупљује дар преподобног Василија.

Тако разговарајући стигосмо до петог митарства, митарства за лењост. На њему се истражују сви дани и часови, проведени у нераду, и задржавају готовани, који од туђег труда живе а сами неће да раде, и радници који примају плату а не раде колико треба. Тамо се истјазавају и они који се не старају око слављења Бога и лење се у празничне и недељне дане да иду на јутрење, и на свету литургију, и на друга богослужења. Тамо се испитује чамотиња и нехат, и потанко истражује свачија лењост и нестарање о души својој. И многи се одатле низводе у понор. И мене много тамо испитиваху, и не бих се могла ослобадити дуга због грехова те врсте, да мој недостатак не би допуњен даром преподобног Василија. Тако откупљену, одведоше ме одатле.

И потом наиђосмо на шесто митарство, митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. И пошто нешто мало дадосмо, пођосмо. Јер ми не нађоше никакву крађу, осим неких врло ситних које сам у детињству починила из незнања.

Одатле дођосмо на седмо митарство, митарства за среброљубље и тврдичлук. Но и њега брзо прођосмо. Јер ме је Господ целог живота штитио: нисам се паштила око многог стицања, нити сам била среброљубљива; била сам задовољна оним што ми је Господ слао; нисам била тврдица, већ сам радо давала невољнима од онога што сам имала.

Идући навише, наиђосмо на осмо митарство, митарство за камату. Ту истјазаваху оне што дају новац под интерес, и оне који нечасним начином зарађују, и зеленаше, и оне који туђе присвајају. Тамношњи иследници ме врло брижљиво испиташе, и пошто ништа не нађоше, шкргутаху на ме зубима. А ми кренусмо даље, благодарећи Бога.

Онда стигосмо на девето митарство, митарство за неправду. На њему се испитују све неправедне судије, подмитљиве судије, и судије који криве ослобађају а невине осуђују. Тамо се истражује закидање плата радницима, и лажно мерење при трговању. Уопште, тамо се истражују сваковрсне неправде које су учињене. Но ми, благодаћу Христовом, прођосмо ово митарство без муке, давши нешто мало.

Исто тако и следеће десето митарство, митарство за завист, прођосмо не давши ништа, јер никоме никада не позавидех. Иако се тамо истраживаше и нељубав, мржња, недружељубље, ненавист, ипак се милосрђем Христовим обретох невина у свим тим испитивањима. Истина, ђаволи бесно шкргутаху на ме зубима, али се ја не бојах. И ми продужисмо пут радујући се.

На сличан начин прођосмо и једанаесто митарство за гордост, на коме надмени духови горде истјазаваху за хвалисавост, високо мишљење о себи, охолост, величање. Тамо се брижљиво испитује и то, да ли је човек указивао дужно поштовање родитељима, оцу и мајци, и властима од Бога постављеним; и ако се огрешио од њих, колико пута и у чему. У опште, испитују се и сва остала горда дела и таште речи. То митарство ми прођосмо, пошто врло мало одговарасмо, и ја бих слободна.

Затим стигосмо на дванаесто митарство, митарство за гнев и јарост. Тамо ваздушни иследници беху свирепи. Али од нас не добише много, а ми одосмо даље радујући се у Господу, који штити грешну душу моју молитвама преподобног оца мог светог Василија.

Потом нас срете тринаесто митарство, митарство за злопамћење. На њему немилосрдно истјазаваху оне који у срцу своме држе злобу према ближњем, и оне који враћају зло за зло. Њих одатле злобни духови са великом јарошћу одводе у тартар.Но милосрђе Господње и тамо ме заштити, јер нисам била злобна ни према коме, нити сам злопамтила учињене ми пакости, него сам чак и према непријатељима својим била незлобива и волела их калико сам могла, побеђујући зло добрим. И нађе се на том митарству да ништа не дугујем. И због тога тамошњи ђаволи кукаху, јер одлажах слободна из њихових опаких руку.

А ми продужисмо даље веселећи се у Господу. И ја упитах моје водиоце, свете Анђеле: Молим вас, господо моја, реците ми, откуда ове страшне ваздушне власти знају сва зла дела свих људи који живе по целом свету, као и моја, не само она јавно већ и она тајно учињена, тачно знају и изобличавају? На то ми свети Анђели одговорише: Свакоме хришћанину на светом крштењу Бог додељује анђела чувара, који невидљиво чувајући човека, упућује га на свако добро дело и дању и ноћу у све дане живота његова све до самртног часа, и записује сва добра дела његова што учини у овом животу, да би дотични човек добио од Господа милост и вечну награду у царству небеском. Исто тако и кнез таме, желећи да сав род људски одвуче у своју погибао, одређује по једног злог духа свакоме човеку, који стално прати човека, мотри на сва његова зла дела, на која га лукавствима својим и бодри, и скупља све зло што човек учини. Затим све те грехе човекове односи одговарајућим митарствима, где се сваки грех записује те су тако свима ваздушним кнезовима познати сви греси свих људи на целом свету. И кад се душа разлучи од тела, и хита да узиђе на небо к Творцу свом, тада је они нечастивци спречавају, показујући записане грехе њене. И ако душа има више добрих дела него грехова, они је не могу задржати. Пронађу ли пак код ње више грехова него добрих дела, они је задржавају за време, и затварају у тамницу невиђења Бога, и муче је, укодико им сила Божија допушта да је муче, све док та душа молитвама и милостињама својих ближњих не буде искупљена. Ако се пак која душа нађе толико грешна и одвратна Богу, да јој нема наде на спасење, већ је вечна погибао очекује, они је одмах низводе у бездан, где је и њима спремљено место за вечне муке, и тамо је држе до другог даласка Господњег, после кога ће се она са телом својим заједно са њима мучити у паклу огњеном. Знај још и ово: овим путем улазе, и истјазавају се, само они који су вером и светим крштењем просвећени; а неверници, незнабожни идолопоклоници и Сарацени[2], и сви туђи Богу овамо не долазе. Јер још за живота у телу они су душама својим погребени у аду, и када умиру, ђаволи им одмах без икаквог испитивања узимају душе, као свој властити удео, и низводе их у понор пакла.

Док ми свети Анђели ово говораху, стигосмо на четрнаесто митарство, митарство за убиства. На њему се истражују не само разбојништва, него и свака рана, сваки ударац чим било и где било по леђима или по глави или по врату или по лицу, све се то потанко испитује, и на теразије ставља. Али ми, и тамо мало нешто ставивши, прођосмо добро.

И наиђосмо на петнаесто митарство, митарство за чарања, бајања, тровања, и призивања ђавола. Духови на овом митарству беху у обличју гмизаваца, шкорпија, змија, аспида и жаба, да их је било страшно и одвратно гледати. Али, и тамо, благодаћу Господа мог, на мени се ништа не нађе, и ми прођосмо одмах не давши ништа. А они духови се срђаху на мене и викаху: Доћи ћеш на место где се истражује блуд, видећемо да ли ћеш се и тамо извући!

Док смо одатде ишли навише, ја упитах свете Анђеле који ме вођаху: Господо моја, да ли сви хришћани пролазе ова митарства? И није ли могуће да човек прође овуда без истјазавања и страха који бивају на митарствима? Свети Анђели ми одговорише: Нема другог пута за душе верних што улазе на небо; све оне пролазе овуда, али не бивају све тако истјазаване као ти, већ само слични теби грешници, који су непотпуно исповедали своје грехе, стидећи се и скрвајући пред духовним оцем своја срамна дела. А они који истински исповеде сва своја зла дела, и жале и кају се због учињених зала, њима се греси милосрђем Божијим на невидљив начин бришу. И кад таква душа долази овамо, ваздушни иследници отварају своје књиге, али ништа не налазе записано против ње, и не могу да јој учине никакву пакост, нити да је уплаше, и душа радујући се улази к престолу благодати. И да си ти потпуно и истински исповедила све своје грехе, и добила разрешење, не би била овако страшно истјазавана на митарствима. Али теби помаже то, што си давно престала да смртно грешиш, и што си остале многе године свога живота провела у врлинама; но нарочито ти помогоше молитве преподобног оца Василија коме си свим срцем много послужила.

Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом о блуду, и размишљање о блуду, и пристајање у мислима на блуд, и наслађивање блудним помислима, и похотљива питања, и страсни додири. Кнез овог митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и излобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила у младости својој, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. Ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. А ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. — И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. Онда продужисмо пут.

Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскрнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и сведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше на средину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.

И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскрвњење, и друге гадости што се тајом врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такво у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радујући се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу, саблазни и поганштини, и сви су људи сластољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњена злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде проподају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче их у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада више нећеш видети зла ни страха.

После тога стигосмо на деветнаесто митарство, митарство јереси. Ту се истражују неправилна учења о вери, одступања од Православног вероисповедања, маловерја, сумње у вери, хуле на светињу, и остало томе слично. То митарство прођосмо без икаквог испитивања, и већ бесмо на домаку небеских врата.

Али нас онда сретоше пакосни дуси последњег двадесетог митарства, митарства за немилосрђе и тврдоћу срца. Ови иследници беху свирепи; кнез њихов љут, изгледао је мршав и мрзовољан, но од беса дисао је огњем немилосрђа. И ако се неко, који је извршио велике подвиге и постове и молитве и сачувао своју девственост и изнурио тело своје уздржавањем, нађе да је био немилосрдан и немилостив, њега са овог митарства одмах одвлаче доле и затварају у бездан пакла, где никад милост доживети неће. Но ми благошћу Христовом, прођосмо и то митарство без муке, уз помоћ молитава преподобног Василија, који им од својих добрих дела подари много за моје откупљење.

Избавивши се од горких митарстава, ми се затим с радошћу приближисмо самим вратима небеским. А врата небеска беху као најблиставији кристал, блистала су неисказано, и на њима стајаху сунцолики младићи. Кад видеше да ме Анђели воде, они се силно обрадоваше што сам се, штићена милосрђем Божијим, избавила од ваздушних митарстава, и с љубављу нас дочекаше и унутра уведоше.

А шта тамо видех, и шта чух, о чедо Григорије! то се не да описати! Јер видех што око људско не виде, и чух што уво људско никада не чу, и што ниједноме човеку на земљи у срце не дође, — таква блага, такве красоте! И бих приведена пред престо Божје неприступне славе, око кога стоје Херувими, Серафими и безброј небесних Војника, који непрестано славе Бога неизрецивим песмама. И павши, поклоних се невидљивом и непознатом Божанству. И запеваше Небеске Силе преслатку песму, прослављајући Божије милосрђе, које греси људски не могу победити. И дође глас од Велељепне Славе, који наређиваше светим Анђелима што ме воде, да ме воде да видим све обитељи Светих, а такође и све муке грешних, па да ме затим упокоје у обитељи блаженог Василија. И свети Анђели ме проведоше свуда, и ја видех многа прекрасна насеља и обитељи, препуне славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. И моји водиоци ми показиваху посебно обитељи апостолске, и посебно пророчке, посебно мученичке, посебно светитељске, и посебно обитељи сваког чина Светих. А свака обитељ беше неисказане красоте, огромна по ширини и дужини, са многим пресветлим палатама нерукотвореним. И свуда се по тим обитељима разлегаше глас радости и весеља духовног, и виђаху се лица ликујућих. И видећи ме, сви се радоваху моме спасењу, и грљаху ме, славећи Господа који ме избави од замки вражијих.

Пошто обиђосмо те обитељи, моји свети водиоци сведоше ме у преисподњу земље, и видех страшне неподношљиве љуте муке у аду, приправљене за грешнике. Показујући ми их, свети Анђели ми говораху: Погледај, Теодоро, од коликих те мука избави Господ молитвама угодника Свог Василија. — И слушах тамо јаукање, плач и горко кукање оних у мукама: једни викаху: Тешко нама! Авај, љутих мука! трећи проклињаху дан свога рођења. Но не беше никога да се смилује на њих.

Затим ме изведоше отуда и доведоше у ову обитељ преподобног оца нашег Василија, коју видиш, и упокојише ме овде, рекавши ми: Сада преподобни Василије врши помен на тебе. — И мени би јасно, да сам у ово место дошла за четрдесет дана по разлучењу мом од тела.

Све то преподобна Теодора исприча Григорију у сну и виђењу, и показа му сву красоту те обитељи и духовна богатства, и насладе, и славу, и разноврсне вртове са златолисним и многородним воћкама, и све весеље духовно што све стече блажени отац Василије многотрудним подвизима својим.

Када се виђење заврши, Григорије се трже од сна, и расанивши се, он се чуђаше и дивљаше ономе што виде и што чу од блажене Теодоре. И уставши изјутра, оде код преподобног Василија да по обичају узме благослов од њега. А он га упита: Чедо Григорије, где си био ове ноћи? А он као ништа не знајући одговори: Одмарах се, оче, на постељи својој. Старац му на то рече: Знам да си се телом одмарао на постељи, али си духом био на другом месту. Зар си заборавио шта ти све откри Бог ове ноћи у виђењу у сну? Ето, добио си оно што си желео: видео си Теодору, и од ње си саме чуо о њој, и био си у мојој обитељи, и размотрио си све што ми је благодаћу Христовом уготовљено за мој мали труд.

Чувши то од преподобнога, Григорије позноде да његов сан није био привиђење већ Божије откривење њему, измољено од Бога молитвама Преподобног Василија. И благодарећи Бога, он се поклони блаженом оцу свом, и овај га поучи колико беше потребно.

Богу нашем слава у све векове. Амин.

(Из житија Пр. Василија Новог од Оца Јустина Поповића -о митарствима-)

Наслов: ОДЛАЗАК НА ДРУГИ СВЕТ Mon Aug 29, 2011 2:55 pm

ОДЛАЗАК НА ДРУГИ СВЕТ

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

ПУТ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ (МИТАРСТВА) 212333_a

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот.
И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремени одлазак

Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8 ) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је пресељење из времена у вечност

Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.

Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).

Sveštenik Danil Sisojev: Da li postoje mitarstva?
13.03.2012.
Ovih dana se na internetu pokrenulo burno razmatranje pokušaja da se odbaci postojanje mitarstava, posebno autoriteta "Žitija prepodobnog Vasilija Novog"

ПУТ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ (МИТАРСТВА) VJjoylGZVjDHEEeMGD6w

Ovih dana se na internetu pokrenulo burno razmatranje pokušaja da se odbaci postojanje mitarstava, posebno autoriteta "Žitija prepodobnog Vasilija Novog" (praznik 26. oktobra) u koje, kao sastavni deo, ulaze "Mitarstva blažene Teodore". Po mišljenju protivnika učenja o mitarstvima, povest o njima su priznak paganskih i gnostičkih priča o posmrtnim lutanjima duše u kojima duša umrlog, da bi dospela do nebesa, mora na početku da savlada demonske straže. Polazeći odatle, kao i podatka da su u jednom od srednjevekovnih "Indeksa zabranjenih knjiga" "Teodorina mitarstva" nazvana apokrifima, protivnici tvrde da tobož mitarstva ne postoje.

Podsećam da, saglasno predanjskom učenju Pravoslavne Crkve, odmah nakon smrti čovek dolazi na pojedinačni sud Božiji. Kada duša izlazi iz tela, susreću je Anđeli i demoni, koji pokušavaju da ovladaju umrlim. Međutim, tu se ne odigrava sukob sila, već spor o tome da li je duša dostojna pakla ili raja. Ovaj spor se odigrava u vazdušnom carstvu satane gde se i nalaze prepreke zlih duhova, koje se nazivaju mitarstvima.

Ovaj spor se zasniva na tome da svakog čoveka dobro delo upodobljava Bogu, a svako zlo delo čini robom satane. Faktički je to "spor strana" na nevidljivom sudu u kome presudu ne donosi Anđeo ili demon, već Gospod, uprkos tvrdnjama onih koji odbacuju mitarstva: "Dogmatski je on (tekst "Mitarstava blažene Teodore") netačan jer ne ostavlja mesto za Sud Božiji. Spasitelj je rekao da je "Otac sav sud predao Sinu", a u toj knjižici ceo sud vrše demoni. Hristu ostaje samo da uruči medalje pobednicima."

Upravo zato se Crkva i moli za umrlog Hristu i za njega se čine dobra dela (posebno milostinja) koja mogu pomoći u izmeni zagrobnog udela upokojenog. Ako se čovek pokaže kao rob greha, demoni ga odvode u preispodnju gde se duša muči iščekivanjem budućih muka i ognjem neispunjenih želja. A ako se umrli hrišćanin pokaže ispunjen dobrim delima, ako mu je u srcu goreo plamen Božanske ljubavi, Anđeli ga odvode u raj gde mu Bog određuje mesto do dana vaskrsenja tela.

Ovo učenje treba razlikovati od rimokatoličke jeresi o čistilištu. Ova jeres je zasnovana na pretpostavci da Bog u potpunosti čisti samo grehe učinjene pre Krštenja, a da je grehe koji su učinjeni kasnije, neophodno "odrađivati" na zemlji dobrim delima. Ako su gresi ostali bez kompenzacije, treba ih nadoknaditi mučenjima čistilišta (nekakvog posebnog mesta između pakla i raja) ili dobiti ono što nedostaje iz "riznice prevashodnih zasluga Svetitelja" kojima raspolaže papa rimski. Ovo učenje, sem istine da duša grešnika gori ognjem neugasivih želja i činjenice da molitve i žrtve Crkve mogu ukazati realnu pomoć umrlom, nema ništa istinito. Glavna greška ove jeresi je u tvrdnji da, tobož, čovek može nešto dodati Isusovoj Žrtvi. Odatle i potiče pokušaj da se izračuna mera dela koja je neophodna za spasenje. Ako se odbaci ova potpuno nebiblijska ideja i upamti da Sam Gospod vrši naše spasenje, mesta za čistilište jednostavno neće biti.

Jasno je da jeres o čistilištu kao mestu nekakvog "odrađivanja" i učenje o mitarstvima gde se vrši poslednje ispitivanje čoveka i gde se vrši nevidljivi sud Božiji nemaju ništa zajedničko.

Pre nego što pređem na razmatranje ovoga, želeo bih da ukažem na jednu temu koja uopšte nije iz knjiga. U poslednje vreme se u sporovima na bogoslovske teme pojavila tendencija da se pribegava čudnom sistemu argumentacije. Eto, uzimamo neki tekst koji se može shvatiti na jedan ili drugi način. Prihvatamo jedno shvatanje, odbacujemo drugo (iz filoloških, ideoloških razloga ili zbog naklonosti) i iz toga zaključujemo da ni te realnosti, koju opisuje određeni tekst, nema. Tako je bilo sa shvatanjem stvaranja sveta, tako je bilo sa pitanjem da li hrišćanin može da prizna činjenicu "uroka". Tako se dogodilo i sada. Mislim da je takva argumentacija opravdana kada se ne govori o realnostima duhovnog ili materijalnog sveta, već o shvatanju jednog ili drugog teksta. Ako na primer primenimo ovaj način kritike za tumačenje nekog kanona, to može doneti pozitivne rezultate. Ali kada se govori o realnostima koje su nezavisne od čoveka, takav prilaz uopšte ne funkcioniše. Jer koliko god mi kritikovali tekstove koji opisuju mitarstva - mitarstva zbog toga neće nestati. Kako je govorio sveti Grigorije Palama: "svako slovo bori se sa slovom, ali ko će opovrgnuti život?"

Ovde želim da navedem jedan događaj iz sopstvene pastirske prakse. Jedne nedeljne večeri u proleće 2002. godine pozvali su me u jedan jasenjevski stan da ispovedim umiruću ženu. Do sada se sećam strašne slike koju sam video. Umiruća se, očiju razrogačenih od užasa, branila od nevidljivih bića i vikala: "Bojim se, idite od mene!" Pitao sam je da li želi da se pričesti? Ona se složila i nakon toga lišila dara reči. Nedugo pre toga sam je ispovedio i zato sam joj bez odlaganja predao Svete Darove. Odmah nakon pričešćivanja Nadežda (tako se zvala i molim sve čitaoce da je pomenu u molitvama) se smirila, osmehnula i nakon nekoliko minuta umrla. Kada čujem da priče o demonskim napadima na umiruće predstavljaju sujeverje - uvek se setim Nadeždinog, od užasa izobličenog, lica. Ne razumem kako je moguće da se pokušava sa odbacivanjem činjenica.

Tim pre je to neshvatljivo uzimajući u obzir da mitarstva predstavljaju poslednje iskušenje čoveka nakon izlaska iz tela. Određivanje posmrtnog udela čoveka potpuno očigledno vodi poreklo iz Pisma. Jer ako je smrt - izlazak duše iz tela (1 Mojs. 35:18 ) i ako duša želi da ode Bogu (Prop. 12:7) očigledno je da put vodi kroz podnebesje. Pismo direktno govori da je podnebesje carstvo satane (Ef. 2:2) i da je ispunjeno "duhovima zlobe u podnebesju" (Ef. 6:12). Takođe je poznato da đavo "kao lav ričući hodi i traži koga da proždere" (1 Pet. 5: Cool

. On je čovekoubica i mrzi ljude (Jn. 8:44). I normalno je da želi da ovlada dušama onih koji prolaze kroz njegovo carstvo. Zato je taj "zli dan" (Ef. 6:13) koji pominje apostol Pavle kao dan posebnog okršaja sa načalima, vlastima, gospodarima tame ovoga sveta, sa duhovima zlobe u podnebesju - dan naše smrti.

Ovaj okršaj počinje od samog trenutka odvajanja duše od tela. Pravednika Anđeli uzimaju i nose u okrilje Avraama (Lk. 16:22), a grešnike neka druga bića "muče" (apaitousin Lk. 12, 20), uz mučenje ih izvlače iz tela i odvlače u pakao.

Upravo su takvu realnost (a ne mitološke predstave) poznavali i Judeji i neznabošci (vidi Jez. 32, Is. 14). Znali su da ta zla bića odvlače umrlog u preispodnju (ad, šeol, "zemlja odakle nema povratka") i pri tom podsećaju umrlog na zla dela koja je činio. I to takođe nije slučajno! Jer, saglasno sa Pismom, "onaj koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka" (1 Jn. 3:8 ). Međutim, mera njihovog mučenja je različita, o čemu govori i Pismo (vidi Jez. 32). Tako da u odnosu na zagrobni život neznabošci nisu ni grešili tako mnogo. Njihova nesreća je bila u tome što su oni očajavali i smatrali da se od vlasti pakla ne mogu izbaviti, da je put iza granica nebesa ka prestolu Tvorca zauvek zatvoren. Međutim, sve njihove pretpostavke šta ih čeka nakon smrti bile su iskustvene. Jer su se iz onog sveta desetine hiljada vraćale i upravo su od njih (ljudi) i saznavali šta čeka čoveka iza groba.

Od vremena Iskupljenja su se zaista desile promene u posmrtnom udelu duše. Hristos je rekao: "Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći" (Jn. 10:9). Ljudi koji su kroz Krštenje ušli u Crkvu - Telo Hristovo, mogu Hristovim vratima ući u nebesa. Oni su dobili "slobodu za ulazak u Svetinju krvlju Isusovom, putem novim i živim, koji nam je On otvorio zavjesom, to jest tijelom svojim" (Jevr. 10:19-20). Međutim, da bi bez prepreke prošao tim putem, zahteva se da hrišćanin nikada nije ispunjavao "dela telesna" (Gal. 5:13-21; Rim. 8:13), jer drugačije Carstvo Božije neće naslediti. Nije slučajno blažena Teodora tako teško prolazila kroz mitarstva. Jer ona je bila obična "prosečna parohijanka" koja je imala mnogo grehova, između ostalog i neispoveđeni greh preljube. Upravo su je ta "telesna dela" i ometala da se podigne na nebesa. Samo joj je molitva njenog duhovnog oca, prepodobnog Vasilija pomogla da se uzdigne na nebesa. Po rečima apostola Jakova: "mnogo je moćna usrdna molitva pravednika" (Jak. 5:16). Ljudi koji očišćuju svoj život kroz Tajne, koji čine dobra dela, koji sebi stiču prijatelje bogatstvom nepravednim, lako se podižu u večna naselja, praćeni Anđelima Božijim (Lk. 16:9).

Tu novu realnost koja se javila nakon javljanja Boga u telu takođe je videlo na hiljade hrišćana. Čak ako se odbaci autoritet "Mitarstava blažene Teodore" (a on je priznat od svih velikih dogmatičara devetnaestog i dvadesetog veka: mitropolita Makarija (Bulgakova), arhiepiskopa Silvestra (Malinovskog), prot. N. Malevanskog, prepodobnog Justina (Popovića), prot. Mihaila (Pomazanskog)) opet postoji saglasnost Svetih Otaca (consensus patrum) po tom pitanju. Tu su i drevni Mučenici koji su se molili Bogu da bi mimoišli demonske napade (sveti velikomučenik Evstratije) i sami videli te napade (Mučenica Perpetua). Tu je i sveti Ipolit Rimski i veliki Kapadokijci (o tome jasno uče i Sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije Niski) i Zlatoust i Avgustin i Atanasije Aleksandrijski (Veliki). Jako detaljno o mitarstvima pišu sveti Kirilo Aleksandrijski i Grigorije Dvojeslov, papa rimski. Pri čemu je autoritet Slova svetog Kirila toliki da se već nekoliko vekova štampa u sklopu Psaltira. Da već ne govorim o bezbrojnim Ocima drugog milenijuma koji u jedan glas govore o realnosti mitarstava (tu je i Marko Efeski[1], Dimitrije Rostovski, Ignjatije Brjančaninov, Teofan Zatvornik). Ne treba da govorim o tome da su oci pustinje, "umetnici veštine svetosti", počevši sa prepodobnim Antonijem Velikim i završno sa Optinskim starcima na najpodrobniji način opisivali to strašno ispitivanje koje nam predstoji.

Sveti Kirilo Aleksandrijski, obrazac Pravoslavlja u "Slovu o ishodu duše i o Strašnom Sudu" piše sledeće: "Možeš li da zamisliš, dušo moja, kakav će te strah i užas obuzeti u dan kada ugledaš pred sobom mračna lica groznih i divljih, surovih, nemilosrdnih i bestidnih demona? Već samo viđenje njihovo strahotnije je od svake muke. Na njih gledajući, duša se ispunjava smućenjem, obuzima je uzbuđenje, nespokoj, želja da se kud bilo sakrije, samo da ih ne gleda, da k angelima Božijim pripadne.

Na ruke Angela primljena, i pod njihovim okriljem prohodeći vazdušna prostranstva i uzlazeći na visinu, duša na svome putu nailazi na razna mitarstva (carine) - nešto nalik na naročite skupine duhova što budno paze na ushođenje duša, zaustavljajući ih i čineći im prepreke u stremljenju njihovom ka Carstvu. Svako mitarstvo kao posebna skupina duhova predočava duši određene grehove njezine. Prvo je mitarstvo mesto gde se polažu računi za grehe ogovaranja i razuzdanosti stomaka. Ovde se istražuju gresi učinjeni rečima ljudskim, kao što su laži, klevete, zaklinjanja, gaženje zakletvi i zaveta, praznoslovljenje, zloslovljenje, vođenje taštih razgovora, izlaganje svetinje podsmehu, bezobrazne i nepristojne reči (skvernoslovljenje). Tome se pridodaju i gresi mahnitosti stomaka (črevobjesija) - bludne radnje, pijanstvo, neprilično smejanje, nečista i nepristojna ljubljenja, bezobrazne i razbludne pesme. A njima nasuprot Angeli Sveti što negda poučavahu dušu i vođahu je putem dobra iznose sve što je ustima svojim i jezikom za života lepo i čestito izricala: ukazuju na molitve njene, blagodarenja, pojanje psalama i pesama duhovnih, čitanje Svetoga Pisma - jednom rečju, pokazuju sve ono što smo usnama svojim i jezikom prineli kao blagoprijatnu žrtvu Bogu. Drugo mitarstvo duhova obmane i prelesti odnose se na ono što smo očima svojim gledali: oni iznose sve to nam je strašću ispunjavalo pogled, što se očima činilo primamljivim, te dograbe svakoga ko je sa pristrašćem nepristojne poglede upućivao, bez potrebe ljubopitljiv (radoznao) bio ili neobuzdano očima gutao (ono čega mu je valjalo kloniti se). Treće je mitarstvo duhova spletkarenja - za grehe uhođenja i potkazivanja. Sve što prelasno razdražuje sluh naš i nasladom nas ispunjava nalazi se u njihovoj nadležnosti: oni beleže sve što smo sa pristrašćem voleli da slušamo i čuvaju ta svedočanstva do dana Suda. Četvrto je mitarstvo onih duhova što straže nad čulom mirisa: sve što služi za strasno naslađivanje čula mirisa - mirisni ekstrakti iz rastinja i cvetova, mirišljave vodice, razne masti koje razbludne žene obično koriste radi prelašćivanja - sve je to u nadležnosti islednika sa ovog mitarstva. Peto mitarstvo bdije nad onim što je rđavo i ružno učinjeno putem dodira ruku. Ostala su mitarstva - mitarstvo zlobe, zavisti i ljubomore, sujete i gordosti, razdražljivosti i gneva, žučne raspaljivosti i jarosti, bluda, preljubočinstva i rukobluda, ubistva, vračanja i drugih bogomrskih i skvrnih dela, o kojima ovoga puta nećemo govoriti podrobno, jer ćemo to izložiti drugom prilikom u valjanom poretku, budući da svaka strast duševna i svaki greh imaju svoje islednike i istjazatelje (mučitelje).

Gledajući sve ovo i još mnogo toga, i to daleko goreg, duša se užasava, trepti i drhti dokle god joj ne bude izrečena oslobađajuća ili osuđujuća presuda. Kako je tegoban, mučan, plačevan, neutešan taj čas iščekivanja - šta li će se desiti? - kada je duša mučena neizvesnošću! Sile nebeske tad stoje naspram nečistih duhova i objavljuju dobra dela njena, učinjena postupcima, rečima, pomislima, namerama i mislima; između dobrih i zlih angela duša stoji u strahu i trepetu, sve dok zbog svojih dela - reči i postupaka - bude ili osudi podvrgnuta i svezana, ili opravdana i oslobođena; jer će svako biti svezan uzama vlastitih grehova. I ako se duša zbog pobožnog i blagougodnog života svog pokaže dostojna nagrade, uzeće je Angeli Božiji i ona će se neustrašivo vinuti put Carstva, u pratnji svetih sila, kao što kazuje Pismo: "I koji pjevaju i vesele se, svi su izvori u Tebi" (Ps. 87:7). Da se ispuni što je pisano: "I žalost i uzdisanje bježaće" (Is. 35:10). Oslobodivši se od lukavih, zlih i strašnih duhova, duša postaje naslednicom te radosti neizrecive. Ako li se pak pokaže da je duša neka život provodila u nemaru i neuzdržanju, začuće onaj strašni glas: "Neka se uzme bezbožnik, neka ne vidi slave Gospodnje!" (Is. 26:10). I nastupiće za nju dani gneva, muke, bede, teskobe, dani tame i mraka. Ostaviće je Angeli Božiji i uzeće je grozomorni demoni, koji će je najpre bez milosti mučiti, da bi se zatim duša, vezana nerazrešivim uzama, strovalila u zemlju crnu i neprozirnu, u njene najdonje odaje, u sužanjstvo preispodnje, u tamnice pakla, gde su zatočene duše grešnika umrlih od postanja sveta - "u zemlju tamnu kao mrak i sjen smrtni", u zemlju nevidela večnog, "gdje nema promene i gdje je vidjelo kao tama", kao što kazuje Jov (Jov. 10:22), onamo gde večiti bol i beskrajna žalost, i ridanje neprestano, i svagdašnji škrgut zuba, i nesustajuće uzdisanje prebivaju".[2]

Na kraju bih želeo da sve kritičare podsetim na mudre reči svetog Teofana Zatvornika: "ma kako se našim umnicima besmislenom činila ideja o mitarstvima, ipak će i oni morati da prođu kroz njih"[3]. Mnogo štete čoveku donosi lažno učenje. Posebno pogubno je iskrivljavanje eshatologije pojedinca. Ako je čovek pogrešio u vezi sa sadašnjim delovanjem demona u svetu ljudi i zbog toga dospeo pod njihov bič - ima pravi put ka spasenju - on će pribeći Tajnama Crkve i demoni će pobeći od njega. Ali ako čovek sebe ubedi da poslednja dostignuća nauke o religiji i filologiji dokazuju da mitarstva ne postoje, on će se svejedno susresti sa tim. Međutim, tada će biti kasno. Nakon smrti nema pokajanja. Ne pobrinuvši se da ima sećanje na smrt, ubedivši se da nakon smrti čoveku niko ne preti, hrišćanin će iz tela izaći nepripremljen i tu ga čeka krajnje neprijatna neočekivanost. Susrešće se sa realnim gospodarima tame koji će mu realno pokazati dela koja je činio po njihovom podstreku. I šta će im on odgovoriti? Da je on Hristov? A oni će pitati: "kako ćeš dokazati? Dela bolje govore od reči". I odvešće obmanutog "novim bogoslovima" u toplo mestašce. A tamo viči koliko god želiš, neće biti koristi. Jer demoni, kao zakonici, samo ispunjavaju Hristovu volju. I poginuće brat za koga je umro Hristos (1 Kor. 8:11). Da li će Sudija na Strašnom Sudu pohvaliti one koji iz neshvatljivih razloga odbacuju drevno učenje Crkve? Mislim da ne. Tako da mi jedino i ostaje da poželim onima koji pišu na bogoslovske teme da se sećaju da od njihovih reči zavisi večni život čitalaca, a kao posledica toga - njihov večni udeo.

Neka nas sve urazumi Hristova ljubav i neka nas izbavi od poslednjeg posramljenja u dan strašnih iskušenja u podnebesju!

NAPOMENE:

1.http://www.krotov.info/acts/15/2/1435mark.html

» ПУТ ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ